NEW CHAPTER/NASTAVAK

Tuesday, November 21, 2017

Dragi ljudi.


Nemate pojma koliko ste mi uljepšali ova dva dana svim vašim komentarima podrške na moj prethodni post.



Zaista vam svima od srca zahvaljujem. Iako neke od vas čak i ne poznajem lično, imam osjećaj da se znamo 100 godina.



Isto tako imam potrebu da pored svega što sam napisala u prethodnom post-u, dodam još nekoliko bitnih stvari, koje nisu dobile dovoljno prostora.



Tako da se želim osvrnuti na još nekoliko kraćih pričica, koje su dio one ljepše strane života u Sarajevu.



Već sam vam ukratko ispričala priču benda, a kako sam se osvrnula i na mnoge druge stvari, nisam imala prostora za posvetiti se samo toj priči.


Naime. Sva ta agonija traženja članova benda je prerasla u nešto drugačije, a to je pronalaženje ne samo članova benda već i najboljih prijatelja.



Kada smo klavijaturista benda (moj momak) i ja mislili da nema nade, u priču dolazi Mirza Ćorić.



Ja sam imala solo nastup u jednom klubu, a Mirza se našao u publici. Znali smo se od ranije, jer smo snimali demo verzije pjesama kod njega. Onako neobavezno smo počeli pričati o budućnosti benda, na šta sam mu se ja požalila kako ne znam ni sama šta da radimo. Tada su nas čak i kontaktirali za Sarajevo Metal Fest a mi smo zaista htjeli učestvovati, ali nažalost, falili su nam gitarista, basista i bubnjar.



Mirza je vidio nešto u nama i odlučio je da bude gitarista i rekao da će se potruditi da pozove nekoliko prijatelja koji bi voljeli i željeli biti dio The Loudest Silence priče.



Onda je pozvao Dzemala Bijedića, da nam svira bas gitaru. Samir Ramić je bio bubnjar u tadašnjem bendu sa Mirzom, te su Dzemal, koji je pristao da bude basista, i Mirza kontaktirali Samira. I tako je bend pokrenuo svoju priču, i razvio se u nešto mnogo veće od svih nas pojedinačno. Iako je Samir prijateljski morao da nas napusti nakon nekoliko festivala koje smo zajedno prošli, u priču je došao Damir Sinanović. Ali mislim da ne moram ni govoriti njegovo puno ime i prezime. Dovoljno je da kažem Bumbar, i da svi  znate o kome pričam. Šta dalje da dodam. Mašina. The beast. 



Ti nas ljudi nisu osudili. Postali su članovi porodice TLS-a.



Kada ste u bendu, i kada imate svirke, onda to više nije samo posao. To preraste u prijateljstvo. U porodicu. Kada hrčete u autu jedni pred drugima, spavate u šatoru, i budite se kao da vam je bomba pala na glavu pa vidite jednu druge u svim mogućim izdanjima, to onda preraste u jednu veliku porodicu. Putujete zajedno, malo se i posvađate, pa se pomirite, pa sve tako u krug. Ali to je porodica.



Motivišemo jedni druge, radimo ono što najbolje znamo za dobrobit benda i porodice čiji smo dio.

I to su ti divni ljudi zbog kojih sam već rekla u prethodnom post-u da mi se srce čupalo pri odlasku u Minhen. Ali ne samo zbog njih.


Tokom snimanja spota za koje sam vam već pričala da će izaći jako uskoro, i za koje ste mogli vidjeli behind the scenes i live video, sam upoznala isto tako mnoge druge divne ljude.



Dok sam radila na snimanju kampanje za Max Factor (My Factor) upoznala sam kamermana Emira Dzanana sa kojim sam odmah kliknula na prvu. Znate ono kada radite na nekom projektu, i bude vas jako puno, i vi negdje tamo u ćošku ugledate osobu sa kojom vam se energije poklope. Eh tako je bilo sa Emirom. Na pauzama snimanja smo pokrenuli kreativnu priču o snimanju spotova. Razradjivali ideje, i automatski kliknuli.



U priču odmah ulazi Damir Bašić. Režiser naših spotova. Koji je jedan od najpozitivnijih osoba koje sam ikada upoznala. Ukoliko radite na nečemu kao što je snimanje spota, odmah znate da će tu biti pritiska i stresa. To je normalna stvar. Ali sa Damirom i Emirom u kombinaciji, vi i ne osjetite da snimate spot. Ja hodam bosa po kamenju dok na planini pada snijeg. I smijem se. Jer me Damir nasmijava. A Emir trči sa kamerom koja je toliko teška, i od čijeg nošenja bi vam se ruke ukočile nakon pola sata. A on je tako nosi 24h. Bez da se ijednom požali. Ili bude nervozan. Naprotiv. Uvijek je tu sa osmijehom spreman za snimanje čak i najluđih kadrova.



Montažu lyric video-a za pjesmu 'Redemption' koji ste već imali prilike da pogledate i poslušate (a ukoliko niste, pogledajte ga OVDJE), je radio Edvin Buturović.



Ja sam ubjeđena da svi vi koji ga poznajete lično, smatrate da je to osoba koja ni mrava ne bi zgazila. Što se kaže, duša od čovjeka. Pored toga što je ogroman profesionalac, isto tako je i predivna osoba.



Imali smo sreće da sarađujemo sa ovakvim ljudima, jer, kao što sam već rekla, snimanje spotova je jedna ogromna odgovornost i stresna priča. Ali na našu sreću, sarađivanje sa Damirom, Emirom i Edvinom nam je posao olakšalo do maksimuma, i ne mogu vam ni opisati koliko sam samo zahvalna što poznajem takve ljude. Sigurna sam da su ono najbolje što Sarajevo ima da ponudi. Jedne pozitivne kreativne snage Bosne i Hercegovine.



Zahvalna sam na tome što poznajem ove ljude. Na tome što su nam se putevi ukrstili i što su dio mog života.



Uvijek ću se vrlo rado vratiti radi prirode i radi ovakvih ljudi.




Good night, sleep tight :)


1 comment:

DESIGNED BY ECLAIR DESIGNS